Кордунашки обичаји-уређује Рушевчанка
Измирење на крсној слави
Ја ти богами не би зна реци како је слава настала, али знам од дјетињстава ста је она за нас била и засто су нам је преци цували и сацували. По моме има ту несто крупније, од оне старе Ко салву салви, томе се и помазе. Дана кад куца слави, позове се све сто је најмилије и срцу најблизе: кумове, побратиме, пријатеље, разудане сестре и цери, зетове, ујаке - ради видјења, разговора и договора. Незван на славу нико није долазио. Безбели, јело се и пило, а славска свијеца на столу и колац, па здравице, уљепсавало је свецаност тога дана. Тзак је био зивот на граници, под тудјом власти која те трпи кад те треба, али мис мо били људи, а не марва како је то тудјин зелио. Слава нам је била дан када се са близњима договарамо о свему: о зенидбама и удајама, о градњи стања, о куповини и продаји, ко и колико мозе помоци да би се лаксе деверало и опстало. А разговарало се, безбели, и о политици, у коју смо, цели или не цели, увуцени, јер одвајкада нијесмо дали да нам исцупају дусу. О томе ти говори и она славска здравица, која заклиње да се цувамо да нас не би поримили, поунијатили, потурцили и покметили. Требало је сацувати бар оно слободе, сто је крвљу плацено. Ето, зато славе на Кордуну нијесу распојасане пијанке и ријетко трају дузе од по ноци. Никада се није нико на слави посвадјао и потукао, и зато се тудја власт прибојавала таквог празновања висе него масовних црквених зборова и крцмарских сатри које мозе контролисати са доусницима и зандарима. Него ја цу теби сад исприцати како је то било у насој задрузи и сто је нама слава помогла. Деведесетих година наса је задруга бројала око осамдесет дуса и имала око сто јутара земље. Тада су се одјелили твој прадјед Јанко са сином Совром и прото Данило. Послије се одјели нас брат Станко и капетан Вељко, а ја и Марко остасмо на старом куцисту. Све су те дјелобе договорене бас на слави. Подјелисмо насу земљу и поделасмо куце одјељеницима и све брез посредовања власти, а послије смо се помагали и лијепо зивјели, као и да нисмо подијељени. А задруга се јос за мога дједа Јована стекла углед на сироко, па је нас отац станко биран за нацелника вукманске опцине. Из насе је куце било попова, официра, уцитеља, а раније и ајдука, али никада зандара, трговаца, крадљиваца ни нерадника. Никада се није цуло да је неки Опациц зену тукао или оцерао. Јогунства је било , али је све разумно рјесавано. Радило се , па се имало. Дјеца су јос од пете године уцена раду. Цували су туке, купили гра са гувна, давили гусјенице у купусу, окретали гатар код снивања предје. Маза није било. Бице то прве године овога вијека. Ти јос нијеси ни био родјен кад први пут додје до свадје измедју насе и Павлове куце и то из ината са којима нас Бог обдарио, јос ваљда кад смо настали. Неколико дана пред Дјурдјевдан било кисно, па сјетва куруза окаснила. Сеница избујала до под кољено. Синовци ми, Павлови синови, Милос и Дусан, извозе дјубар ту у долове на кобилама, а за њим трцкара двоје здребади. Земља расквасена, а здребад заглибила кроз насу сеницу тамо па назад. Велим момцима да их затворе у сталу, јер делају стету, а они ниста. Опоменем их и други пут и теци пут, а они ни мукајет, само Дусан промрмља : Здријебе до године нема улара!. Знам ја то - велим - али има сталу, па га затвори. Мислим послусат це , али јок. Кад сам видио да су кренули, мени прекипи. Зграбим пуску са клина. Зене се окупиле па ми не дају, али ја се отмем , па низ долину. Нијесам ја мислио никога убити, него мало попласити да одврље здребад од сенице, али дјавола цес попласити, кад се сито и силовно, а незрело заинати. Стојим и цекам поред сенице, а њих двојица окренули главе од мене и иду уз кола. То ме наљути, па кад здријебе загази у сеницу, оплаим и здријебе паде. Друго одјури, а ја цекам да видим сто це кад се врате. Али, јадна мајко, кад се вратисе и кобила видје мртво здријебе, врисну и зарза и покуса да се окрене њему. Дусан је удари и она крену, али не престаје вристати. Ме тај њен врисак удари у саму дусу, тако да сам се окаменио. Зене дотрцасе и бугаре као да је мртво цељаде. Узосе од мене пуску и ја висе не знам како сам куци досао. Сад су затворили и друго здријебе кад су посли од куце, али кобила и даље вристи.Ја то висе не могу подњети. Удјем у куцу и бацим се потрбуске у кревет, забијем главу у јастук. Ту се врисак није могао цути, али ја сам га цуо. И мјесец дана послије тога, ја сам га цуо и у сну. Ту дејед Јован застаде. Ионако се то догодило прије много година, он га није заборавио. Сузе су му потекле, он их обриса, мало се смири, па настави: Да, зене су се бојале вецег зла па су и у насој и Павловој куци посакривале орузје. Павао тај дан није био код куце. Наса и њихова куца претворисе се у муцна пребивалиста. Сви цуте, само се цује по који дубок уздах. Павао је досао куци пред ноц. Отисао је да види здријебе и вец сутрадан је досла комисија, процијенила стету, а здријебе одвезено и закопано. Мене мој Марко и зена нијесу три дана пустали из куце. Кроз прозор сам гледао дје и даље извозе дјубар, али здријебе затварају. Ех, дјаво их однио, засто тако нијесу одмах! Цујем да кобила зарзе сваки пут кад год пролази мимо онога мјеста дје је здријебе пало, а мене сваки пут несто стегне у прсима. Био сам ловац и нијесам био болецив кад убијем зивотињу, али ово...Кроз неколико дана донесе пандур позивнице за мене и Павла да сутра додјемо у Котар. Возили смо се сваки на својим кобилама. Дрзали смо расне кобиле од којих се здребад продавала колико зацијенис. Самном је исао брат Марко, а са Павлом син Милос. Изгледа да је њега Павао њега намјерно повео, јер је био разумнији од набуреног Дусана. Посли смо у исто вријеме и нијесмо поздрављали. Ми смо исли иза Павлових кола. Свуда се цуло за насу свадју, па су нас људи зацудјено гледали. А као да се и на кобиле прењело оно сто се кувало у насим дусама, бјесниле су цијелим путем. Насе су покусавале да претекну и прелазиле у галоп, али их је Марко цврсто дрзао, а видјело се да ни Милос не зели трку. А ја, наравно, као главни кривац, размисљам како це изгледати нас разговор код предстојника. И Марко је о томе мислио, јер ми само реце: Ја бих на твом мјесту платио колико год Пава затрази ако се он не слози са процјеном. Слегао сам само раменима и слозио се и то је био сав нас разговор до Војница. Предстојник нас је позвао одмах цим смо стигли, обавио оно око записника, процитао процјену. Познавали смо се са предстојником па нам није поповао, него је само рекао да сваки од нас казе своје. Павао је као тузитељ требао први говорити, али је цутао и само одмахнуо руком. Када се предстојник окренуо мени, ја сам без ријеци извадио кесу из цемера, и избројио на сто колико је рецено. Предстојник је прузио Павлу новац, који он стрпа у цемер, изидје без ријеци, а ја за њим.Циновници су стајали забезакнути, јер ваљда нијесу навикли да се овако без ријеци заврси неки спор. Отада Марко и ја нијесмо разговарали са Павлом и његовим синовима, заобилазили смо се да се и не сретнемо. Али све је у насим куцама одахнуло и зене су се, рекао бих, љубазније сретале и разговарале него до сада. Тако це то потрајати до насе славе Светог Луке. Те су нам године на славу стигли сви који су позвани, сто се ријетко догадја.Брат нам капетан Вељко довео тројицу својих другова официра, сто раније никад није цинио. Све је обављено по старом обицају и наси заједницки пријатељи и родбина прелазили из једне у другу куцу да се поздраве и цеститају. Павао и ја смо као домацини свако у својој куци дворили госте, јер домацин не сједа за сто до поноци. Вино смо имали из својих винограда. Било је и црног далматинског, густог, у повезаци да га носис. Али нико ни принапит а камоли пјан, а пјесме и весеља као никад. Послије сам сазнао да су сви знали сто се спрема, али су сви завјереницки сутали па ваљда једини Павао и ја нијесмо ниста знали. Цим је просла поноц и ја сјео за са гостима за сто, дизе се са цасом у руци уцитељ Бајо Новаковиц, наздрави и брез околисања реце: раги моји пријатељи, зеља је свих нас , васих искрених пријатеља и све родбине да се ноцас измирите, да заборавите узроке свадје ради добра васих куца и на радост нас свију који вам добро зелимо. Ако се ти Јоване, Марко и Павао не би одазвали насој племенитој зељи, не заборавите да би могли изгубити пријатеље, а довољно сте разумни и знате какв је зивот бе зпријатеља. Вас брат Вељко овога цаса по договору исто ово обзнанио је у Павловој куци и ја вјерујем да су и тамо радо пристали. И нека је благословена васа крсна слава која је одвајкада имала задатак да отупљује страсти људске и мири зарацене родјаке. Мени је пало у дио да то овдје казем и ако пристанете, то це бити и мој сретан дан . Дакле, испијмо ову здравицу за сретан исход насе племените намјере. Јос је он несто говорио, али сам заборавио. Сви смо испили цасе, а онда се изљубили као да се одавно нијесмо видјали. Мени је било врло мило, али ми није било лако, јер сам као кривац морао медју првима ици к Павловима на помирење. Али друге није било. Кренули смо Марко, син ми Миле, уцо и ја. На поласку нам придје моја зена Ката и сва у сузама од радости позели срецу и по;јуби нас. Пољуби се и самном сто сви у куци попратисе смијехом јер се тада цојк и зена ниојесу јавно љубили осим на Бозиц, о слави и јос понекад. Испратисе нас весело као да идемо неком по младу. Код Павлових је било све приредјено по војницком реду.Павао и Вељко ас доцекасе пред вратима и изљубисмо се као да се ниста није догодило медју нами. Кад нас уведосе у куцу, сви су били на ногама. Први нам придјосе бандоглави Дусан па Милос, замолисе да им опростимо и пољубисе нас у руке, а ми онако радосни опростили би дусману а камоли неби својим врагодерима. Тада нам придје снаса Андјелија, зена Павлова, љуби се са нама зањемила од среце, а цуре јој сузе, кај киса са крова.Теско да је то веце би ко срецнији од мене и те снасе, најразумније зене у Опацицима, коју сам волио кај родјену сестру, а исто тако и она мене. Она је својом бистрином и мудром ријеци стекла углед да се ни послије дјелобе никаква одлука није ни у насој куци доносила а да се са њом не посавјетујемо, па цак и за вријеме ове свадје. Она је једина и тврдоглавог Павла умјела уразумити. И остали прилазе к нама и љубе се, смију се и покусавају сакрити сузе. Кад се то смири и нас цетворица браце сједосмо за сто, један до другога, напунисе се цасе. Тада дизе цасу Теодор Петровиц, брат снасе Андје, и у цаст насег помирења реце неколико топлих ријеци. Кад ми исписмо вино, напољу загрми прангија и зацасак и друга и треца. Е брате, тада настаде пјесма и снаса Андјелија поведе коло. Вристи младез. Свима оци блистају као роса на сунцу, као да су извојевали велику побједу са дусманом. Коло се заврси и ја видим да несто по соби размјестају. Неко на сред собе донесе тронозац а у собу удје гуслар Срдиц, цувен по лијепом гласу и познавању много пјесама. То је брат Вељко наруцио за ову прилику. Павао се дизе и кроз прозор опали пуску, а гуслар запјева једну за другом пјесме о диоби Јаксица и како су Јаксици кусали љубе. Волио сам те пјесме, али, брате, сад су оне звуцале другације, свецаније, па као да их први пут слусамо, срца у нама кликте, а све цути и слуса као литургију, а медју зенама се цује и који јецај. Посједисмо ту мозда два сата, па нас цетворица и јос десетак гостију кренусмо у насу куцу и кад Павао прекораци нас праг, опет загрмјесе прангије, опет љубљење, пјесме и коло до пред зору, кад се и по обицају и посљедњи гости морају разици. Нас Вељко који је био дуса све ове параде, сав сија од задовољства сто је све успјело. Посље нам је казивао да му је један од његових другова официра, који је био Хрват, рекао да никада у зивоту ниста лијепсе није дозивио, нити је знао да овако несто постоји и моли га да га убудуце поведе на славу дје год он буде позван. Све то весеље продје а да нико, осим оно сто рекосе уцо и Вељко у поцетку, насе свадје и непомену и ако се то све због свадје и цинило. Па ето, много воде отад радоњом протеце, Павла нестаде, ми остарисмо, а да озбиљније свадје медју нама ине би. Кад додји до какве задрљивице, као да нам је свима пред оцима било оно несретно здријебе и онај цин помирења кад смо сацували образ и људско достојанство. А кад нас Павао у пијанству уцини оно сто ти је познато, па испред закона побјезе у Америку и тамо умрије, моја је снаса Андја двадесет година била домацин куце поред три озењена сина и ником не паде на ум нити да смијени до смрти, нити додје до дјелобе. Ето, тако су зене умјеле цувати образ и углед куце. И када смо вец код тога, други пут цу ти приповједати како и засто додје до дјелобе измедју мене и Марка и то под старе дане. Ђурђевдан на Кордуну Уочи Ђурђевдана у сунчев смирај домаћин обилази сваку засијану њиву, носећи у торби Божићну амајлију и кад састави круг око њиве, прекрсти се и очита Оченаш и моли светога Ђурђа да му заштити љетину од вјештица, зла времена и гладних тица и да уништи свако зло које прети љетини. Истовремено неко од чељади иде у најближи гај и доноси бреме лиснатих љескових, липових или букових гранчица и њима се у зору на Ђурђевдан оките све зграде споља и изнутра. Кићење врше дјевојке и момци, а старији само ђе нема млађих. Кад заврши кићење, прекрсте се, једно очита Оченаш и онда каже: Нека све у нашој кући буја, листа, цвјета и рађа као планина. Нека све буде неуништиво као планина. Нека све у кући весело пјева, као тице у гори. Нека дружина у зору буде лака и брза као сунце у гори. Нека све оштрим зубима брани стечено као вуци у гори свој плијен. У име оца и сина и светог духа, Амин. На ЂУРЂЕВДАНСКИ УРАНАК излазило се на брдо под планином, које је ко зна када изабрала група села и заселака. За уранак се младеж данима спремала. Чишћене су и испробане пушке, припремани коњи за трке, договарало се колико ће из које сусуједне куће ићи особа, па се према томе и одређивало јање које ће се пећи за доручак. За ту прилику се носила свечана одјећа поносна (она која је више пута ношена и није више зборашка). Дјеца и старци нису ишли на уранке. Око поноћи на томе брду плане много великих ватри које момци прескакују. Такмице се ко це вецу прескоцити и то траје све док се не створи зар и тад се пристављају јањци а пецење. Затим се такмице групе младица у натезању конопа и у паровима око натезања клипка. Дјевојке пјевају или играју коло-глуво, уз пјесму или гусле.Пред зору поциње такмицење у гадјању из пусака у нисан и то уз свијетло ватри. То су оцјењивала по тројица ислузених војника. Дјевојке су плеле вјенце од листових гранцица и стављале их око врата тројици најбољих нисандзија. У свануце стизу од куце коњи за трку и дијеле се у двије групе: коњи са седлима и коњи без њих.Изабере се толико судија колико се мозе пратити трка од пласка до циља. Стаза је обицно сири сумски пут, око један километар дузине, а мора имати узбрдице и низбрдице.Побједници су прва тројица и они добивају вјенце. Тада долазе на ред тркаци без коња и награде су исте. Највеселије је код кицења побједника вјенцима, јер су дјевојке морале пољубити побједнике, ато оне најцесце нису хтјеле, па су их морале замјенити младе удовице или солдатусе, па је по некад било и повисе пољубаца. На такве скупове обавезно је долазио и по који гуслар који је обицно пјевао хајдуцке и ускоцке пјесме. Уз овај обицај су везане и многе пјесме, али их је мало сацувано до насих дана. Кад се раздани, буду и јањци пецени, па се једе и пије. Весеље се наставља до поласка куци, а водило се рацуна о томе да се мозе стици куци, спремити се и на вријеме стици у цркву. Код куца које нису славиле светог Дјурдја као Крсну славу није било никаквих церемонија, осим обавезног пеценог јањета за руцак. Ти су јањци пецени искљуциво из обицаја, јер Кордунаси нису били одусевљени јањетином. Обицно су се пекле овце јаловице или млади овнови. Одатле позната изрека: Ста це ми балаво јање!Испеци овна ако хоцес да се најем.< За вријеме Аустрије те су се прославе цесто забрањивале, нароцито око границарских буна и у вријеме кад су командовали у капетанијама страни официри. Касније кад су домаци људи поцели цесце да командују, они су то ријетко забрањивали, осим у кризним ситуацијама, као сто је била анексијска криза 1908, и рат од 1914 до 1918 године. Тај обицај сасвим нестаје 1941 године, и висе се није понављао. Уоци Дјурдјевдана домацин наокруг обилазио зита и на сваком цоску би преломио једну влат и казао : Вецерас це доци и звати у госте, а ти кази да не мозес јер си родна и плодна. Слицно се поступало и са кукурузом кад се барни од тица. Три пута се око њиве опмота конац на змиреци уз ријеци: Не везенм те курузе, вец везем тицама оци да не виде мојих куруза. Користен материјал из кнњиге Станка Опацица - Цанице, Народне пјесме,пословице и слике из зивота и обицаја Срба на Кордуну, Књига ИИ, Просвјета Загреб, 1987 Чароичари Чароичари су нешто специфично на Кордуну, и из приче са другим Крајишницима тих обичаја није било у другим крајевима насељеним Србима, и не зна се о настанку тих обичаја. Ево Ђуре зеленога. Тако су некад чароичари пјевали, ноћ прије Ђурђевдана, обилазећи "кршњаке", односно оне куће које су славиле Светог Ђурђа. Разговарао сам са доста људи ис осталих дјелова Крајине, али то није био обичај у другим крајевима и на неки је начин специфичност Кордуна. И сам памтим те вечерње свираче, мало "подгријане" ракијом домаћина, како се вуку кроз прољетне вечери, угодно пјевајући, праћени тамбурама, примом, бугаријама и неизбјежним великим басом. У сјећању су ми остали највише Купљенчани, а они су имали увјек добрих свирача и пјевача. Задњи пут сам чароичаре срео да ли у рату или годину пред рат, више се не сјећам. Знам само да сам запамтио да је један од свирача био покојни Драган Кораћ-Папак. У сваком случају били су лијепи обичаји, а ко зна можда ће се и вечерас на неком прагу куће која сутра слави Светог Ђурђа, чути пјесма: Ево Ђуре зеленога, иза брда црвенога. Дајте Ђури сланине, да не гази планине. Ево Ђуре зеленог, из брега шареног. Ево још једног додатка у вези са чароичараима. И Цаници Опачићу који је толико тога записао промакла је ова тема, па ју је касније надопунио у својој књизи у њеном другом издању Народне пјесме, пословице и слике из живота и обичаја Срба на Кордуну, "Просвјета" Загреб1987 године. Уранак се обављао само код Срба и то у славу састанка хајдучких дружина. Амајлија се састојала од Божићног замотуљка у коме се налазило мало чешњака, босиљка, тамјана и три љескове гранчице са којима се мјешала чесница. Све до 1941, породице на Кордуну живјеле су у кућним задругама и домаћини су располагали новцем. Омладина није ишла у крчме и на забаве и није се опијала, а поготово се нијесу опијале жене. Задруге су чак смјењивале домаћине, старјешине, ако су се опијали и тако крњили углед задруге. На Ђурђевдан ујутро селом су ишли тзв. ЧАРОИЧАРИ, младићи који су ишли од куће до куће и дјелили зелене букове гранчице, пјевајући ђурђевданске пјесме као нпр.: Писан Ускрс прође, Свети Ђурађ дође, иза луга зеленога, преко мора црвенога. Донио нам свети Ђорђе, педаљ дуге травице, и од лакта младице, свакојака цвијећа и зелена лишћа, процвјетале младости, пуне дворе радости. Дајте Ђури сланине, да не гази планине Дајте Ђури ракије да се јунак напије. Дајте Ђури погаче, да му ноге поскоче. Дајте Ђури винца, да вам роди шеница. Ваше шљиве родиле, овце вам се близниле, цуре вам се удале, момци вам се женили, много дјеце родили, срећну љубав водили. Дајте Ђури дара , да вас не покара. Дајте, дајте не штентајте, није нама ласно стати, пред поштеним вашим врати. Од кућа су зато најчешће добивали јаја. Пјесма се пјева пред кућом под прозором. Дароване гранчице, домаћини су стављали у оквире прозоре и врата, споља и изнутра и на све господарске зграде, у жељи да им донесе плодност њивама и воћњацима. Чароичари су обично радосно дочекивани, али се понегдје дешавало да ћудљив домаћин неће да отвори прозор и дарује их или их псовкама тјера од куће. Онда су му пјевали ругалицу: Пред кућом ти мурва, у кући ти курва, торови без овна, у лонцу ти говна. Орао на кози, нарасли ти рози. Село ти се ругало, лаку ноћ будало. Међутим, чароичари су ријетко долазили у такву ситуацију, јер су то били домаћи младићи који су знали какав је ко у селу, па су такве обилазили. Њима није било стало до поклона јер нису били просјаци, па им је мјесто дара био довољан и љубазан осмјех и фала. Понеки су опет намјерно свраћали пред кућу каквог намћора само зато да га изазову и наљуте. Божићни обичаји Већ на Бадњи дан се у кући осјећа блажено расположење, јер се очекује дан радости и љубави кад се сви при сусрету, и дружина у кући, сва три дана љубе и поздрављају са "Мир Божји - Христос се роди." И строги постови све до 1941. године доприносили су томе расположењу. Код Срба за вријеме поста нису се јела ни јаја ни бијели мрс, а већ на Бадњи дан се пекло прасе што је обећавало богату и веселу гозбу. Болесници и болежљива дјеца нијесу постили. Око подне се уноси на огњиште и наслони на пријеклад подебљи пањ или клада која ће држати ватру сва три дана. Од овог поступка мало се мјењало послије двадесетих година, када су у куће уношени шпорети (штедњаци) и нестајала огњишта, јер је већина кућа, које су имале вајат или кацару, за ту прилику тамо намјестала огњиште. Те зграде обично нијесу имале горњих подова, па је ту печено прасе, те обављано све оно што се раније обављало код огњишта у кући. До сумрака се намири стока и обаве се сви кућни полсови и спреми вечера. Бадњачки обред се обавља код огњишта и у главној породичној соби, гдје је бијелим столњаком прекривен сто на који се ставља сито у коме су све врсте жита које кућа сије и свијећњак са воштаницом. Тада се у соби окупи сва дружина. Домаћин пали свијећу и поздравља дружину са "Мир Божји", а сви одговарају са "Христос се роди". Тада се сви љубе са домаћином, а онда међу собом, сваки са сваким. Бозићна свијећа гори на столу до сутрадан и на Бозић послије ручка, гаси се вином. Затим сви прилазе огњишту и домаћин посипа житом и полијева вином бадњак уз поново мирбожање, читање Оченаша и сазивање Божијег благослова бадњаку и огњишту пригодним ријечима, које су свагдје другачије, али им је смисао увијек једнак; да се ово свето породично огњиште никад не угаси, да га Бог, као сад ми житом, засипа сваким берићетом, а дружину здрављем и слогом итд. Дружина на то одговара са Амин. Тада се дружина враћа поново у собу и домаћин доноси пуну шареницу сламе и поздравља се са Мир Божји. Дјеца пијучући као пилићи чупају сламу и разбацују је по соби, а остатак домаћин истреса под сто. Домаћица по слами истреса орасе и љешњаке, а дјеца се грабе ко ће их више пронаћи. Тада домаћица под стољњак ставља брус од косе и замотуљак са главицом бијелог лука, стручић босиљка, груменчић тамјана и смотак танке воштане свијеће (ово се зове "Божићна амајлија" и чува се зајдено са три љескове гранчице, цијеле године под гредом - сљеменом. У прољеће се ставља под сјеме у бисаге, Брус се употребљава код разних упала стоке и чељади. Брус се умочи у ракију или слану воду и њиме се трља оток). За вечеру је обавезно супа од пасуља, кувани бакалар или друга сушена риба, печени крумпир и кувани пасуљ са луком као салата. Све је то зачињено уљем. Прије вечере одрасли стају око стола, а дјеца око мале софре на сред собе. Крсте се, домаћин чита Оченаш и Вјерују, па се сад сједа за вечеру. Иза вечере се доноси вино и мошт (слатко вино за жене, које нијесу пиле вино, па се за њих остављало непреврело) и домаћин диже здравицу у част надоласка највеселијег празника у години, поново сазивајући Божји благослов на кућу, на што дружина одговара са "Амин." Кад се испије вино, избацује се из часе послиједња кап уз ријечи: "а Бог да оволико труња у житу, штете у тору и неслоге у кући!" И пошто дружина одговори "Амин", опет се љубе. Послије вечере прелази се на рјешавање загонетки које поставља или домаћин или највјештији члан дружине и сви се труде да одгонетну. Ако неко три пута правилно одговори, тај се искључује из даљњих одговора, како би се дала могућност да погађају и други који мање знају. То траје до пред поноћ. Кад се приближи поноћ, дјеца се обавезно купају у топлој води ( негдје и одрасли). Зими се купало у качици у ћошку куће иза раширеног покривача. А кад мине поноћ, дјеци се даје парче печенице, отпјева се Рожденство твоје и иде се на спавање. Старија дјеца спавају ту ноћ на слами под столом, што им чини велико задовољство, а вјеровало се да то ваља да би постала мудрија. Старији ту ноћ мало спавају, јер се једни спремају цркви на јутрење, а други обављају послове који се пред зору и у зору морају обавити. Кад орози најаве зору, једно од чељади иде на извор по воду са којом ће се мјесити Божићна чесница и ковртањ за Мали Бозић. На извору се обично нађе више комшијске младежи и ту се уз мирбожање изљубе. Ту се често измире и они који су били у свађи. У чесницу и ковртањ домаћица ставља по сребрени новчић и то тако да се не види из тијеста. Кад се појави зора, домаћин излази са пушком на источни дио куће и пуца преко куће, како би кућа и све у њој и око ње било заштићено од свих недаћа. Кад се домаћин и водоноша враћају у кућу, поздрављају се са "Мир Божји", а домаћица их уз отпоздрав посипа житом и љубе се. Крупна стока то јутро мора бити до зоре нахрањена и отимарена и рано се гони на појило. Домаћин и домаћица разломе погачу па са упаљеним свијећама стају свако с једне стране врата и пропуштају марву на појило. То исто чине кад се говеда враћају са појила. Пастир то јутро вуче са собом љескову мотку и не смије викати ни ударати марву. Кад пастир повеже стоку, домаћини споје погачу, пољубе се са пастиром и домаћин каже: "Да Бог и Божић благослове све нас и ово благо. Бујало, близнило се, квасило се као млада шума. Кућа нам, штале и обори набрекли од берићета. Гладан вук, лисице и обади и муве бјежали од нашега као зец од пушке, а дружина нам у љубави слози и здрављу још многе Божиће чекала, дочекала и испратила!." Потом улазе у шталу и сваком марвинчету дају по парче погаче, а остатак смрве и баце свињама у корито. Пред доручак се једино тих дана пије ракија, једу ораси и јабуке, и онда сир и млијеко. Код доручка нема церемонија. Божић је један од четри празника у години кад се масовно ишло у цркву. Поред Божића, то су Ускрс, Свети Сава и празник који слави мјесна црква. На празник цркве долазили су људи и из удаљенијих мјеста на "збор", и то су били скупови, гдје су загледани за женидбу, момци и дјевојке за удају. Дјевојке нијесу ишле у збор док нијесу биле за удају. По повратку црквара је ручак. Сва дружина стане око стола на коме је цицвара и чесница. Домаћин узима чесницу, чита Оченаш и Вјерују, ставља руком знак крста преко чеснице, затим је хватају сви једном руком и ломе је. Ако је много дружине, ломе се двије чеснице. Одломљену парчад свако ставља преда се. Тада сви узимају жлице, захвате цицваре и држе у руци. Домаћин затвара очи и пита: "Што раде тице?" "Цвркућу, купе гамад, а жито не зобљу".- одговара домаћица. "Што раде звијери?" "Бјеже у шуму." "Што раде душмани?" "Немоћни су, па од пакости се гризу." (У свакој кући питања се слободно формулишу, али им је смисао исти). Затим дружина сједа и најприје се једе цицвара. Наточе се чаше вина и домаћин држи здравицу у којој помиње колико је часних предака под овим сљеменом славило Божић, каква је корист од слоге и љубави у задрузи, на кога се треба угледати и како се понашати према комшијама, кумовима и пријатељима, да би имали углед и помоћ у свакој незгоди. Ово послиједње је било веома важно, јер кућне задруге нијесу могле посуђивати новац од банака и других преко мјеница, него само од пријатеља. Здравица се пије до капи. Ручак се наставља кокошијом супом и месом, па печеном тучевином, и на крају печеницом. Колачи су : повица ( повитица) од сира или јабука. Ко је нашао у чесници новац, тај послије ручка иде у шталу да чесницом причести музне краве и теглеће коње или волове које пољуби у чело. Послије ручка долази у кућу полазник. Вјерује се да он доноси срећу. Некада је то просјак, али најчешће наручени гуслар или неко ваљано чељаде из комшилука и он мора пробати од сваког јела по мало и од пића, ако не може да руча. На одласку добива на дар чарапе или кошуљу. Њега на одласку посипају са житом и сви присутни се са њиме љубе. Тада се гаси Божићна свијећа полијевањем вином и пази се на коју ће страну дим од свијеће кренути и према коме. То се различито тумачи. Негдје се вјерује да са оне стране куда дим иде треба очекивати нешто весело, као свадбу и сл. Сва три Божићна дана, чак и на сњежној вијавици, сва младеж иде послије ручка на брда "у коло." Мјесто за коло је ко зна кад одабрано брдо које доминира већим бројем села и заселака. Није се носило јело нити су се ложиле ватре. Играло се коло, пјеване су пјесме и извођене разне игре као рвање момака, натезање клипака и ужета и друге, а најважније је било гађање у нишан из кратких пушака (кубура). Тројица најбољих нишанџија награђивани су струком босиљка и пољубцем неке дјевојке или младе снаше које су им качиле дар на ревер. У сумрак се коло завршава. На први дан Божића мора се почети сваки посао, да би цијеле године све ишло од руке. Женска чељад почиње предење, везиво, ткање и друго што се сматра женским радом, а мушкарци разне дрводјељске послове, оправку обуће, коњске орме, ограда око куће, па и мало копања земље тако што би разгрнули снијег. Наравно, све симболично. Старији, који су имали коње, а нијесу отишли у коло, послије ручка хватају коње у саонице, окићене шареницама и копертама, да се просанкају уз пјесму кроз неколико села. Ако пролазе поред неке крчме, крчмар им износи вино тзв. Буклију, као сватовима и то се не плаћа. А тих се дана у крчму не свраћа осим пијаница. Други дан Божића, осим доласка у цркву и у коло, нема других церемонија. Трећи дан се износи слама из куће. На Мали Божић (православна Нова година) у зору одрасли из куће окупљају се на гумну и на стожеру ломе ковртањ. На стожеру остављају парче погаче уз ријечи домаћина: "Ово птицама да нам чисте бубе са воћа и љетине!" Затим се чита Оченаш. По повратку у кућу домаћица их посипа Божићним житом, које се тада склања са стола. Прото Душан Пушкар из Топуског прибиљежио је разговор са Стевом Миљевићем из Мале Врановине и навео низ појединости које нисам запамтио. Зато их наводим као допуну мојих сјећања и записа. Биљешке су урађене 1983. године, а Стеван Миљевић је имао 83 године и он се сјећа слиједећег: - Ватра се држала осам дана у знак пуноће за цијелу годину. - Уочи Божића се спремају дрва да се не би цјепала благих дана кад се ништа не ради осим што се стока и чељад морају нахранити. - На Божић ујутро посипа се говече житом и пољуби уз ријечи : "Љубим тебе, а ти љуби друге" да би говеда била мирна и да се не боду. Сваком говечету се даје парче бундеве да буду дебела као бундева. Када се руча, даје се и комадић чеснице и које зрно жита да стока буде здрава. Послије ручка се у кућу уводио во којем су давали вина. - На Божић ујутро иде се рано по воду са три запаљене лучке које су у задњем дијелу нерасцјепљене, што симболизује троичност једног Бога. Тада се донесу три љескове гранчице са ресама и вода. Тим гранчицама и водом замјеси се чесница, а послије тога се гранчице стављају за греду-думен. Тада се донесе и једна љескова гранчица - љетораст и око ње домаћица омота три пута тада испредену нит пређе да би добро родили кетен и конопља. - Ујутро се пуца преко штале кубурама, да би било све здраво ко олово. - Ковртањ стоји до Малога Божића када се износи на Гумно, гдје га домаћин са чељади окреће уз молитве које зна, обично Оченаш и Богородицу. Ко нађе новац у чесници, сматра се срећним и тај започиње сијати жито. - Столице ( троношци) у кући нијесу се смјели превртати сва три дана Божића, да се добро не би окренуло на лоше. - На Божић ујутро једно од укућана завезаних очију умуља некакву крпу у луг (пепео) на огњишту и веже је уз плот уз ријечи: "Као што ја видио сада, тако јастреб видио моје пилиће." Овај запис саставио сам по личном памћењу и из разговора са комшијама и пријатељима: Радом Мушкињом из Брезове Главе, Марком Личином из Тушиловића, Љубицом Вучковић из Клокоча, Велимиром Шипићем из Купленског и другима. Обавезно загонетање на Бадње вече послије вечере било је значајна школа мудрости. Била је развијена на цијелом Кордуну и посебно интересантно у вријеме Војне крајине док су кућне задруге бројале од 20 до 80 чланова. Из књиге "Народне пјесме, пословице и слике из живота и обичаја Срба на Кордуну", аутора Станка Опачића - Цанице, "Просвјета" Загреб, 1987 год. Свадбени обичаји
Свадбени обичаји су се, као и све друго мјењали према приликама и условима живота. Код Срба на Кордуну, они су се између два рата измјенили само утолико што се до краја 19. вјека сватови ишли по дјевојку јашући на коњима и водећи седленика за младу, а онда се постепено прелазило на превоз колима. Најдуже се задржало да су јахала два барјактара и мустулгџије, па је и то нестало. Сватови нису никада ишли пјешице, ни кад је било сасвим близу. А близу је ријетко било, јер код Срба важио је прастари обичај да се момак не жени из близине. Боље је да се крв мијеша, говорили су стари сељаци. А била су за то још два разлога. Прво, није добро да дјевојчина мајка ако је у новој дружини ћерку неко криво погледао. Друго, граничар, вјечити војник, често се загледао у дјевојку негдје на граници гдје је био на служби, а то је најчешће било далеко. На Кордуну је давно ишчезао обичај да родитељи траже момку дјевојку и да га жене по свом нахођењу. И тога је било али само као занемарљив изузетак. Дакле, кад би момак дао родитељима на знање да је бегенисао дјевојку, да и она њега воли и пристаје, родбина је обично нашла начина да се распита о њој и да је види. Распитивало се за све, осим дјевојачке љепоте, што је било ствар младожењиног укуса: каква јој је дружина, мајка и тетке, како су дојиле дјецу, јесу ли умјесне у пољу, ткању и вежењу, јесу ли се у кући рађали богаљи и сл. Мираз се није помињао, нити је много значио, јер је у кућним задругама било најважније врједноћа и слога. Одатле и пословица Не узми врага, ради блага. Мираз је занимао само трговце, бирташе и богате самовласнике. Пошто на Крајини све до 1960. године није било самовласника у селу, за миразом су трчали само трговци. Куђење ваљане дјевојке сматрало се смртним гријехом исто као и крива присега код суда, јер постојао је страх од освете. Вјеровало се да ће у кући да се рађају богаљи, да марва скапава и сл. Дакле, ако је дјевојку пратио добар глас у селу, момак је добивао благослов родитеља. Ако је родбина нешто са чим није била задовољна рекла, долазило је до озбиљних разговора са момком. Каже му шта се све чуло и настоје да утичу на њега. Некад породица успије да га одговори од такве дјевојке, а некада не и у таквом случају момак сам сноси одговорност, али му не забрањују да се ожени оном коју је изабрао. Кад се догоди да се дјевојчини родитељи не слажу, то се рјешава лакше. Ако дјевојка воли момка, искраде се из куће и он је доведе без свадбе која се касније обави. За дјевојку је то велик ризик, али није срамота јер се сматрало гријехом растављати мило и драго. То су била правила, а све други изузетци. Прошња У прошњу иде момак, отац му или мајка ( ако нема оца) и највише тројица кумова или пријатеља. Долазак просаца је уговорен, па све чека спремно. Момак и дјевојка изјављују пред свима да се воле. Тада се скида икона крсне славе са зида и над њом младенци добивају благослов, пољубе икону и родитеље у руке и момак дјевојци даје јабуку у коју је утиснут дукат. Момков јој родитељ тад даје одређену суму новца за припрему дарова. Тада се каже: примила је дјевојка јабуку и новце, и прошња је обављена. Тада неко од просаца отвара прозор и испаљује пушку. За село је то био знак да је дјевојка испрошена. Софра по обичају дочекује просце прекривена стољњаком, али празна, и тек кад се обави прошња, долази на сто као прво послужење ракија и здјела јабука и ораса. Узгред се уговара и вријеме свадбе. Кад се заврши договор, просци још бивају почашћени сиром и кајганом и одлазе. Прошња обично траје од вечери до пред поноћ и нема никаквог славља. Прстеновање Послије обављене прошње то се одмах јавља свештеницима чијој парохији младенци припадају. Узастопце три недјеље с олтара свештеници најављују женидбу по имену и презимену, тражећи да му се јави ако постоји каква запрека као што је сродство до петог кољена, кумство и сл. Четврте недјеље је прстеновање, које се обавља код дјевојчине цркве. Тада долазе младенци, њихови очеви, по који од ђевера и кум. По завршетку литургије кум пружи свештенику прстење и овај их ставља младенцима на прсте, благослови их и говори им о значају брачне везе. Они му пољубе руку и тиме се завршава овај обред. Младенци добијају задатак да пред дан вјенчања посте бар сриједу и петак да би се могли исповједити и причестити. Посље прстеновања иде се дјевојчиној кући на ручак, али није обавезно, већ учине како се договоре. Дар свештенику није обавезан, али му се обично даје. Између прошње и свадбе момак одлази дјевојци у посјету углавном увече кад су у њеној кући и жене које спремају дарове, те се до дуго у ноћ игра, пјева и ради. Кићење и отпремање рува Дан прије свадбе долазе дјевојчиној кући ђувегија, кум, ђевер и то ујутро, јер се руво вози само дању. На кола се најприје натовари шкриња, а код имућнијих и двије и ормар, а већ двадесетих година овога вијека и шиваћа машина. Све се то окити тако да се шкриње и не виде. Најприје се све покрије копертама (бјелим прекривачима за кревет) преко којих се стављају биљци, ћилими, шаренице, торбе, пешкири, бисаге, женске ручне торбице и мушки торбаци, а онда кљецане коњозобице. То се све добро повеже ужадима. Коњима се на орму прикаче пешкири, а претиоцима око врата. Тада ђувегија обавезно сједа на врх тога товара док кум или ђевер управљају коњима. Прије поласка кочијаш направи знак крста канџилуком, прекрсти се и онда неко изметне пушку за срећна пута и тада се креће. Пролазак дјевојчиног рува кроз села побуђује велику пажњу, посебно код женског свијета, и обично се дуго прича како је руво било окићено. Кад руво стиже кући, уноси се у вајат или собу за младенце и шкриње се не отварају (да неко пакостан не би наметнуо чини). Говорило се да не ваља отварати шкриње да млада не би била нероткиња. Скупљање сватова и одлазак по младу До овога рата био сам у много сватова и вршио све функције - од ђевера, кума, па до старог свата (једанпут сам био чак и ђувегија), а овдје као примјер узимам тридесете године кад се женио Душан Симић из Млаковца, ђе сам био кум. Било је дванаест сватова (сватови су увијек позивани на пар, да би са младом био непаран број). По младу иду троја кола, како би се она возила у средњим, а двоја су била предходница и заштитница, и у та двоја кола стављан је по један барјак. За свадбу се узимају најбољи коњи из села, и свако је био поносан, ако на његове коње падне избор. У сватове се не позива ни најближи рођак ако је пијаница и кавгаџија, да би се очувало достојанство свадбе, јер се у селу радо прича о ономе што се на свадби догађало. Сватови се окупе већ у сумрак и вечерају, изаберу старог свата (старосту), обично најмудријег међу собом и доброг познаваоца обичаја, јер он одређује све поступке, који се без поговора морају извршавати. А њега код дјевојчине куће чека исто мудрији човјек који врши дужност домаћина и са којим ће се морати надмудривати. Пред полазак староста упућује: 1. Да се нико не смије опити све до доласка са младом. 2. Да успут не смију ником, а нарочито женама које најмасовније прате пролазак сватова, добацивати ружне ријечи. 3. Код дјевојчине куће морају се понашати тако да их сви пожеле као драге госте. 4. Да се буклије пију мало да не би стекли глас погузија, јер се буклије не плаћају. 5. Да пуцају из пушака само кад староста одреди Пошто сватови посједају у кола, и кочијаши направе знак крста пред коњима, староста се прекрсти и очита Оченаш за сретна пута, сватови истуре неколико пушака и крену. Долазак сватова дјевојчиној кући - Иако долазите у невријеме као вукови, видим да имате старјешину, па јеси ли добронамјеран, или спреман на кавгу? Кажи ми ко си и откуда си, намјерниче? На то стари сват одговара: - Нијесам пријатељу, ни Турчин, ни разбојник, него прави Србин и крсну славу Светог Ђурђа славим и живим у селу на четри сата хода одавде. Невоља ме нагна да се у ово доба пред твојим прагом појавим. - Кажеш да си поштен Србин, као да ја не знам да има и непоштених Срба. Једни се потурчише, други попримише па злотвори посташе! - Знам пријатељу, да је тешко бити Србин па поштен на овој проклетој вјетрометини граничарској, ђе нас невоља за невољом вија, али ако дозволиш казат ћу ти што ме овдје донесе. - Па да чујем. - Имамо лијепо стадо оваца и јањаца, па ми некидан залуташе на ваш атар. Међу њима је било једно најљепше које су дјеца посебно завољела и размазила. Кад пастири догнаше стадо кући, дјеца опазише да нема те овчице, њихове љубимице. Пријатељу, ако цеш ми вјеровати, настаде плач и бугарија, да не би више ни да је половина стада нестала. Кући се не смијем вратити без тога јањета јер ће ми дјеца од јада пресвиснути. Пропитао сам се и код честитих људи и дознао да је тамо било и твоје стадо, па најприје да теби свратим. А како је твоје стадо на гласу, можда је наше јање међу њима, а да ти и не знаш. Па те молим да га скупа потражимо. Можда ће ме познати кад се јавим. - Добро де, то би се и могло вјеровати, али зашто ради једног јањета поведе толике људе, ко'да на војску идеш? - Е, па то су све моја браћа, кумови и пријатељи, и кад пође не дадоше ми самом, него пођоше самном да је веселије, а и сам знаш да никада ноћи није вјеровати. - Да, пријатељу, лијепо си смислио ту причу и дај Боже да је истинита. Не желим ја туђе присвајати. Само дал ти знаш ону причу о двје комшија, како су гра' носили са сајма? - Не, нијесам цуо. - Е, онда чуј. Враћали се са сајма двојица комшија са торбама на леђима. Једног су звали Поштени, а другог Непоштени. Поштени је на сајму купио торбу гра' за сјеме, јер му се сорта допала. Кад на путу сједоше да се одморе, Поштени да би се похвалио, одријеши торбу и показује како је купио лијеп гра' да заметне сјеме. Кад то виђе Непоштени, извади из џепа сасвим слично зрно гра' и рече: Ето видиш, то је као мој и добро рађа. Ја ту сорту већ одавно имам и добро ми рађа, а онда баци то зрно Поштеноме у торбу и крену даље. Кад се канише растати, наједном Непоштени поче јадиковати, како му је оно зрно гра' неки завјет, шта ли, па то заборавио, па замоли Поштеног да му га врати. Овај одреши торбу, а Непоштени, тражећи своје зрно, кука и прича како га он добро позна, али га одозго нема јер се сигурно замјешало дубље. Поштени види ста овај оће, па му нуди прегршт гра', али овај преврће даље и тражи. Најзад кад Поштеном досади, рече Непоштеном да одријеши своју торбу и Поштени му сасу по торбе гра' и рече: Ево на па носи, па код куће тражи своје зрно, ваљда није саишло на дно торбе. Какав је Непоштени, узео би он све, али се бојао да Поштена добричина не изврне цурак па не да ништа, запрти торбу и оду сваки на своју страну. Е сад си чуо како ћемо ми међу педесет јањаца познати твоје! - Пријатељу, њесмо дошли да се варамо, ни да отимамо, него да се у поштењу састанемо и расатанемо рече староста. Заједно ћемо погледати. Ја ћу вабити, па ако је ту, јавит ће се. Ако није и не јави се, ми ћемо је потражити код других комшија. Тако се још мало надмудрују, а онда жене из куће стављају на сваки барјак по пешкир који барјактари вежу и одлазе да негдје на виђено мјесто задјену барјаке, а сватови улазе у кућу. Дочекују их крувом и соли. Столови су застрти бијелим стољњацима на којима стоји неколико здјела јабука и ораса. Сватови стављају на сто своје плоске и флаше са остатцима пића, јер тада нико не пије. Сједају око стола без реда, а староста и домаћин се споразумјевају да ће пастирица, која најбоље позна стадо, доводити јањце и они нека препознају своје. Пастирица је обично окретна 12-годишња дјевојчица коју науче како ће поступати. Она долази споља са двојицом мушкараца који међу собом воде дјевојку, редовно младића преоубученог у женску одјећу, али у какве прње да изазива смијех. Маскирани изиграва срамежну дјевојку, а пратиоци казу: Ево, добри људи, ово је јање нешто друкчије, од нашије, па ће можда то бити оно што тражите. Староста прилази мало ближе, ваби, али овчица ћути, не одазива се. Пошто није права, ђевери је враћају и доводе другу, јос грђу. За другу се у селу обично нађе какав двометраш, исто обучен у женско руво, које му је обично и тјесно и кратко. Још га и нагараве. То тобожње јање чим се појави на вратима, почне блејати и трчати равно на старосту да га пољуби. Иза њих дјевојчица виче: >Ето ти то је ваше, види се да вас позна. Староста се брани и виче да није, јер је његово нешто мање од овога и није овако гараво, него је бијело и граорасто. Све ово изазива добро расположење и урнебесни смијех. Трећи пут пратиоци доводе праву бабу, одјевену у дјевојачко руво и то исто изазива смијех. Баба већ са врата шири руке и иде к старости да га пољуби. Успут прича да га се зажељела откад је залутала у туђе стадо, а дјевојчица довикује гласно: Ето, ваљда смо сад нашли право. Водите га одмах, јер не да мира стаду. Превише сте је размазили. Староста ни на то не пристаје тврдећи да је његово било нешто млађе и пратиоци одводе бабу, која се понекад и непристојно понаша. Кад се смијех стиша, прилази к старости домаћин и озбиљно му нуди све три овчице па нека код куће бира која је права, као онај своје зрно гра', али староста тврди да он није непоштен, а не може ни да их стрпа у торбу као онај гра'. Моли домаћина да се одморе и да крену даље. А кад домаћин дозвољава, староста распоређује сватове ђе ће ко сјести. Он сједа за сто испод иконе крсне славе, а њему с десна кум и ђевер, остављајући између себе празно мјесто за младу, а с лијеве му сједају ђувегијин отац, стричеви и остали. У другом крају собе је други сто за који сједају домаћинови узваници који се не мјешају са сватовима. На сто се износи пиће и чаше, али још нико ништа не узима. Сада све постаје озбиљно. Дјевојку доводе двојица браће или братучеда, кога већ има, и стају на сред собе, окренути лицем према старости и она се дубоко поклони и каже: >Помози на Бог!. На то сви одговарају; Бог нам помогао!. Тада испред дјевојке излази пастирица са канџијом у руци. Она пита, јели сада довела право јање, а кад староста потврди, она наставља како се намучила док је пронашла и препознала па им довела оно сто траже и нада се да ће јој то платити. Староста захваљује, и пружа дјевојчици ситну пару. Она прима, погледа новац па тобож зачуђено пита: Па зар само толико. Зар ви тако мало цијените ово јање за којим толико плачете?. Удари канџилуком по земљи и виче: Не дам! Не дам! Староста тада пружа нешто кију пару, али мала поново удара канџилуком и виче: Ја сам то јање од једних вукова одбранила, па сад не дам другима!. Тада јој староста признаје труд, захваљује јој се и прича како су сиромаси, да су се много истрошили и моли да их много не глоби, а онда устаје, излази иза стола, пружа малој озбиљан дар и љуби је у чело. Тиме улога ове дјевојчице још није завршена. Староста се сада љуби са пратиоцима, а дјевојка њега у руку, и он је води за сто и предаје куму и ђеверу, који је смјештају између себе. Тада долази иста дјевојчица са неколико жена и доносе сватовске ознаке. То су преклопљене у трокут око 15 цм дуги парчици српске тробојке на који су ушивени стручићи босиљка. Они то каче сватовима на ревере прслука. Други се не ките. Ђувегија, кум и ђевер једини сједе за столом са капама на глави, на којима имају исте ознаке као и на реверима, док су други гологлави. Тада се први пут наточе чаше, сви устају, крсте се и староста чита Оченаш, па испијају и сједају да се послуже јабукама и орасима. Младину чашу испијају ђевер или кум и тако ће у току цијеле свадбе, јер се ваља испити чаша. Кад дјевојка сједне са сватовима за сто, тада сватови отварају прозоре и истурују пушке које имају, а касније се пуца повремено и појединачно. Код других чаша устаје староста да поздрави домаћина и његову дружину и да се захвали на дочеку и части. То је свађе понешто другчије и врло често у десетерцу и пословичном духу. Овдје биљежим како је Ђуро Михајловић рекао и то само главно: Драги наши нови пријатељи! Чоек без дружине и пријатеља исто је што и окресано дрво. Пријатељство је биљка коју су нам стари засадили, одњеговали и у аманет нам оставили да је чувамо и његујемо, јер нас је на овој Крајини, крвавој хаљини, од пропасти сачувало. Ми дођосмо к вама по овај лијепи цвијет, да га у свој врт пресадимо, да рађа и да се множи, како је Бог одредио. Ви га од срца дадосте, и ми га од срца примамо. Дао Бог да нас овај цвијетак чврсто повезао, јер ћемо га чувати и бранити од корова, да би се сви могли поносити и једни другима у невољи у помоћ прискочити. Зато: Бог дао, све нам се ширило, Висило, Поносило Као тица висином, Као риба дубином, Као јелен рогом, Као јунак слободом. Окна вам се у амбару житом пресипала, Краве вам се и овце близниле, А жене вам дјецом кућу пуниле. Коњи вам од пертилости вриштали, А момци вам се у седлу као војводе држали, Дјевојке вам се ткањем и везивом поносиле И мушке очи заносиле..... Затим домаћин одговара, на старостину здравицу и захваљује на лијепим жељама. Здравице се пију наискап. За доручак је углавном сир и кајгана. Послије доручка сватови се дижу, сједају у кола и полази се на вјенчање. Младенци, кум и ђевер најприје свраћају попу да се упишу и даду му дар у новцу. Ово је стари обичај који се код Срба на Крајини задржао још од времена кад је православна црква била непризната или прећутно трпљена па је поп за своје услуге, па је поп за своје услуге добијао само оно што му ко даде или онолико колико је сам умио да измами. Црква је доносила прописе за то, али није имала иза себе власти која је штитила те прописе. Сад када је поп могао тражити плаћање услуга по пропису, ријетко је који то чинио, јер је то личило на грамажљивост, па су људи избјегавали да се вјенчају код таквога попа. Ишли су у сусједну цркву и често давали више, него што је њихов тражио. Дјецу је по наређењу власти, морао крштавати бесплатно. У новој држави ( Краљевини СХС), кад је црква призната, готово ниједан поп није хтио да се завади са обичајима, па је давање остало добровољно све до 1941. године и доласка власти када православни свештеници, поново као у вријеме Аустрије, подјелише судбину са српским народом. Вјенчање Младенци се најприје исповједе. По обичају код српске цркве заједно јер се гријеси не испитују, него им свештеник каже: Да сте грешни, грешни сте, јер смо сви ми грешни. Молите се Богу и поштено живите, па ће вам гријеси бити опроштени. И то је све. Некад неки поп тражи да младенци очитају молитву, неки их причести и без молитве. Тада им свештеник измјења прстење. Затим се младенци узму за руке преко којих кум завеже пешкир, а свештеник стави вијенце на главу. Послије молитве прођу три пута око часне трпезе за свештеником који отпјева одређену молитву. Кум и ђевер иду за њима са упаљеним свјећама. Кад је то готово и свештеник заврши посљедње Исаије ликуј, скида им вјенчиће са глава, држи говор о значају брака, зажели срећу и скида пешкир са руку који остаје њему. Тада тражи да се младенци пољубе и вјенчање је готово. Сватови прилазе, честитају и љубе се с младенцима и одатле се креће к дјевојчиној кући на ручак. За вријеме вјенчања црквењак загрми са двије или три прангије и на поласку га староста дарује. Дјеца чекају око цркве и кад сватови излазе из цркве, тада вичу: Куме, изгоре ти кеса!. Кум им тада баца ситан новац по трави око кога се дјеца отимају. Свој повратак сватови најављују пуцањем из кубура. Улазе у кућу и сједају за столове, јер сада нема никакве церемоније. Жене одводе младу у другу просторију, скидају јој са главе рубац и стављају на главу бијелу повезачу, какву ће до смрти носити и она се враћа међу сватове. Мијењање рубца за повезачу најчешће је попраћено плачем мајке, сестара и других. Жене плачу и кад млада одлази. Овај обред попраћен је и са неколико чаролија. Још код поласка од куће младенци кришом добивају од чини које би им неки пакосник могао наметнути са жељом да им поквари полне односе. То је обично за девет узлова завезана крпица од кетенова платна у којој је зрно тамјана, стручић босиљка и чешањ бијелог лука који је стајао на Божић на столу и житу испод божићне свијеће. Прије одласка на вјенчање жене уче дјевојку како ће док обилази часну трпезу у цркви, неопазице бар мало причепити младожењу, да би јој био подложан. Ако то опази, чаролија губи моћ. Ручак Кад на сто дође супа, кум узима тањур, иде од свата до свата и прима понешто новаца као поклон домаћици - планинки, па јој то предаје уз здравицу. Ручак је обилан, са куваним и печеним месом. Сватови пију вино, али умјерено. На крају ручка пјесмом розгалицом стари сват пита домаћина је ли слободно запјевати. И то му исто неко пјесмом одговара и дозвољава. Пјесми се придружују сви и здравица више нема. Пушке сад често праште и траје смијех и шале све док неко од сватова не узме гусле и обично запјева пјесму о женидби неког јунака ( >Женидбу Душанову<, >Женидбу од Задра Тодора<> Кад дође вријеме за полазак, тада се на сто износи цијело печено прасе или овца јаловица, те неколико погача. То је попудбина, па староста одређује хоће ли се то сјећи на комаде које ће сватови ставити у своје торбаке ( без торбака мушкарци нису ишли на пут) или ће то цијело ставити у кола, што је најчешће бивало. Осим тога, сваки сват добије напуњену плоску или флашу с вином. Тада породица и узваници дарују младу, а она сватовима вјеша пешкире око врата, али је сватови не дарују. Док жене још опремају младу за полазак, сватови и узваници пјевају обавезну пјесму о растанку. Било их је много, а ова је посебно лијепа: Ој, босиљце, ситно сјеме, Благо оном кој'те бере. И ја бих те радо брала, Ево сада немам када. Ја се спремам у туђину, Куд ме драги собом води. Судбина је увјек таква Када мајка ћерку роди: Другу мајку, мајком звати, Своју морам остављати. Друга мајко добра буди, Док ја своју заборавим. Другу сеју, сејом звати, Своју морам остављати. Драга сејо добра буди, Док ја своју заборавим. Другог брата морам звати, Свога морам остављати. Драги брацо, добар буди, Док ја свога заборавим. Другог тату морам звати, Свога морам остављати. Други тата добар буди Док ја свога заборавим! На поласку младине сестре, рођене и нерођене, напросто затрпавају ђувегију са даровима. То су најчешће кошуље, срмени наратци, чарапе, везене мараме и друго. Поврх свега младожењи се ставља око врата гротуља (ђердан) нанизаних јабука, ораса и љешњака, двострука и по два метра. Ту гротуљу и пешкир младожења мора носити до куће, све остале дарове може да скине и да стави у кола, зато што гротуља има одређено значење. Прије поласка сватови се почну мувати око куће јер ваља нешто украсти. То су обично ситнице: срп, цртало или лемес од плуга, брадву, машу или сл. Украдене ствари нико не узима себи, него их предају код ђеверове куће па се касније могу вратити. Тај обичај се ни до данас не напушта. На поласку млада сједа на задње сједиште у колима између кума и ђевера, а младожења уз кочијаша у иста кола. Поредак је исти као и код доласка. Барјаци су у првим и задњим колима, а младина и ђувегијина кола у средини. Коњима увјек управљају домаћини који су и сватови. Они редовно прије поласка полију зоб вином, да би коњи били живљи. Младу нико од родбине не прати, јер је то - био кажу - било неповјерење и увреда за малдожењину кућу. Путовање Ако се дуже путује, иде се без задржавања и брже. Уз пут код сваке крчме износе буклију ( вино, а никад ракију) и обавезно се стаје. То је чашћење и не плаћа се. Сватове обично дочекује и испраћају веће или мање скупине жена, да виде младу и оне је често испраћају пјесмом као што је ова: Одлети нам јато соколова И однесе тицу голубицу; Мјесто лудих дјевојачких снова Породиће дванајст синова... На домак ђувегијине куће опет барјактари искачу из кола и укрштају барјаке преко врата, само сад нема никаквих надмудривања. Кад добују пешкире за муштулук, истичу барјаке на кући и њихова се улога завршава. Жене простиру крпу платана преко прага па до кола. Прва кола пролазе, а младина стају пред улазом. Ђувегија скаче из кола. А сватови се окупе око њега, да му потргају гротуљу. Свако жели да ухвати што више јабука и ораса да понесе кући, јер се то сматра срећом. Који ништа не ухвати, осјећа се несретним. Свекар и свекрва прилазе колима и свекрва (маја) пружа снаши у крило мушко дјете које млада дарује, љуби и враћа свекрви. Затим устаје са сједала, вади из њедара јабуку и баца је преко куће. Ово бацање она је морала вјежбати код куће, јер то сви прате. Ако јабука удари у кров и врати се, она је поново баца, али се утисак не поправља, јер се вјерује да ће се млада вратити к родитељима било као бјегуница или премлада удовица. Но ријетко се догађа да не пребаци… Иза куће гомила дјеце чека јабуку, а ко је ухвати сматра се сретним. Кад јабука прелети преко куће, па још високо, настаје урнебес од весеља, запраште све пушке и сви ђувегији честитају. Тада ђувегија прилази колима и скида младу с кола, а свекар (ћајо) даје јој кру' и со, зажели јој добродошлицу и он и свекрва ју изљубе, а она њих у руку (код нас није био обичај да ђувегија уноси младу у кућу). Узимају је за руке и воде до прага, којему се она поклони и пољуби га ( наравно, платно на прагу ). Кум и ђевер иду за њима и преузимају је. Ако је у кући огњиште, трипут је проведу око њега, и она му се трипут поклони. Ако нема огњишта, него само шпорет, онда је воде око стола на коме гори свијећа и стоји постављено јело и пиће за госте. Затим се поклони пред иконом крсне славе, прекрсти и тиме је свадбена церемонија завршена. Младу преузимају жене, изљубе је и одводе је да се раскомоти и одмори. Од доласка сватова младожењиној кући стари сват губи сваку власт и остаје до краја свадбе обичан сват. И ђеверова дужност је завршена па он посатаје мета шала, често неукусних, али се не смије љутити. Једино кум остаје чувар куме све док младенце не сведу у вајат. Сватови сада слободно пију и веселе се. Пошто су растргли ђувегијину гротуљу, бацају се у лов на живад и јањце око куће ( осталу стоку не дирају), па што увате, закољу и дају женама да спремају. Због тога домаћин прије доласка сватова живад и јањце спреми у комшилук, а остави само толико, колико се у току неколико дана може потрошити. Но и то се смири и сједа се за вечеру. Сада млада сједа између кума и ђувегије. Послије вечере игра се коло и отимају се ко ће се до младе ухватити. Опет је тишина само кад гуслар почне уз гусле пјевати, али их он не задржава у другим пјесмама. У току вечери изводе се разне шале. Тако неко узме метлу да покаже млади како се у овој кући чисти па почне наопако од врата ка прозору и млати метлом па по неког и удари и тиме изазива смијех. Кад заврши чишћење, сакупи смеће у лопатицу, отвори прозор и баци напоље и метлу и лопату. Затим учи младу како се затварају врата, с нагласком да треба тако да лупа да се распадну, и то нарочито кад ћајо и маја оду спавати. Нарочито се радо изводе шале помоћу каквог недотупавог чељадета, ако га има у кући или у селу. Често су то и врло грубе шале. Врло је стара шала са крађом младиних опанака. Понеко од сватова настоји да млади скине опанак или ципелу са ногу и износи то на лицитацију. То кум који је обавезан да чува куму, мора откупити, понекад и поскупо. Други покушај ријетко успјева јер кум боље пази, па неко полупаног носа изиђе испод стола, и не смије да се љути, већ настоји да се сакрије неуспјех. Све то траје до пред поноћ, изузетно дуже, ако је било далеко па су сватови касније стигли. Тада на сто доносе печено прасе, јање и купус ( љети слатки као салату, а зими кисели). То је посљедњи оброк. Послије тога долази даривање и одвођење младенаца у вајат. Насред куће ставља се софра на коју се донесу дарови. Кум узима тањур, иде од свата до свата и прима дар за младенце у новцу. С њим иду млада и ђувегија, који се пошто испију чаше вина, са сваким љубе. Кад је то готово, млада прилази даровима и даје најприје домаћим. Маји и ћаји даје покриваче за кревет, ђеверовима кошуље и чарапе, заовама мараме, јетрвама и другим женама повезаче, куму кошуљу и чарапе, а сватовима по пешкир. Послије тога кум и кума воде младенце у вајат, и кад се вајат закључа, тада сватови почињу изводити разне враголије. Око врата настане бугарија као за покојником, за невиношћу. Други траже неку рупу у зиду, што се код брвнаре и нађе, па убацују воду да им покваси кревет. Када се и то смири, сватови се почну опраштати и одлазити. Они којима се још пије и пјева, наставе, али само до зоре, јер и најпијанији знају да ту не смију дочекати дан. И тиме се завршава свадба. На Кордуну се никад не сакупљају сватови и сутрадан. Идуће недјеље долазе дјевојчини родитељи и браћа у посјету, а ђувегијини враћају посјету кад се договоре јер уобичајени рок не постоји. Од страних ни на другу гозбу не иде нико осим кума и куме, а свака та гозба је тиха, без пјесме и забаве и траје само један дан. Kориштен материјал из књиге НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ, ПОСЛОВИЦЕ И СЛИКЕ ИЗ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА СРБА НА КОРДУНУ, аутора Станка Опачића - Цанице, издавач Просвјета Загреб, 1987 годинe Кордунашки обичаји - Женидба Михајла Шарца Сад ћу ја казати како сам бабу Евицу испросио. Ево је па нек' рече да лажем. Зет мој доша ође и каже има у Маличкој цура, каже морда че добити добровољачку земљу. Њезин је ћаћа као добровољац доша из Америке у рат 1914. године, а умро код Загреба, у Љесковцу. Уват'ло га нође. Ижеднио и затражио воде, а ови док су доњели он готов, изгорио одма'. Бијо дебо, знаш како су раније Американци долазили дебели кај урањени прасци. Е, идем ја сад виђати ту цуру и самном иде тај зет. И друже мој, дођемо ми горе, у Маличку. Кад тамо, њи' два, њезин стриц и још 'едан. Стари пуши лулу и сједи на кревету. Ја и мој зет сједемо на клупу за сто. Сад ми мислимо они ће питати зашто смо ми дошли. Кад њи два почеше о кестеновини, колико је ко преда кестеновине у Вргинмосту, па о жаги 'мериканки, како иду у кирију, како сјеку и све о томе. Мени то додијело. Знаш како је, мени све гори испод гујце. Ја имам неку мотку љескову, па ускућу, нискућу. Реко, стари знаш ли зашто смо ми дошли? Ја њесам доша' да слушам о вашој жаги и вашој кестеновини! Ја сам доша' да би се женио са вашом цуром. А, дрекну он, па настави: Њеси ти доша да се ожениш, већ си ти доша да добијеш новаца! А ја њему мам вако: Слушај стари, ти своје новце сакриј и троши, ја твојије новаца не требам. Ако се мени цура допане, ја тражим њу. Онда и стари мало омекша. - Па ето виђећемо, вели он. - Како ће мо виђети, одма'ћу ја? - Ја ћу поручити, неда се стари. - Ма који је вук ијо меса по поруци? Није ни један. Реци ми ту, одма'. - Немерем богами, али ето, ја ћу доћи поручити. - Јеби га, ја оша, па чекам. Није мени толико до цуре, него да добијем ту земљу. Знаш како је, нас петеро браће, а земље мало. Сутрадан ја оћерам говеда до млина да се напију и угодим одма' говеда кући, а ја са пушком угодим крај Глине тући раце. Спустим се ја у Тук широки, па до Јазе, а онда доље испод Мијака, па кући. Већ сам ја на цести, кад тамо Миле Армак, држи ногу на копи камена и подбочио се. Ми ту здраво, здраво, кад ће он мени: Поручио стари да дођеш кад 'оћеш. Ја сутрадан одма' по цуру. Кад смо дошли тамо, ми окаснили, јер ја сам чека Ђукана да се спреми и да иде са нами. Прошли смо ми већ цркву и горе ћемо на неки мостић, кад сретосмо неког Станка Ивошевића. Он је био код њи', па мислио да нећемо доћи, па крено кући. - О, ви сад, а они већ полегали, вели он. - Ма шта мене брига сто полегаше, него се ти врати и оди са нама. Вратимо ми њега и дођемо до цурине куће, а он зове старог да отвори, вели дошли просци. А стари ће из куће: Нека се јаве! Ја њесам био бач приправио барута. Нема него оно у пушкама. Њесам иша у Топлице, ни у Кладушу, а код Мијака у трговини није било. Ми за кубуре, па испуцамо колико нас има. Стари преброји, отвори и позва нас у кућу. Сјели ми за сто, па сједи, па сједи, а цура се никако не помаља. Прошло то доста времена, кад ли ево ње. Ја за новце и јабуку, па дадем цури. Распакујем онда торбу, извадим погачу и плећа и нарежем, па вечерамо. Онда пошаљем сина од њезиног стрица да ми купи барута, éдно четри "куруза" и пет шкатула капслина, па шишај до зоре. Ујутро, кад стали кренути, сњег запа до паса, а дошли по копном, тек пошарица била. Прије него што смо кренули, ја њу позовем и речем јој: Мала, ти идеш самном. Ја имам матер и њу често боли глава, ваљда су и онда били ти тлакови, враг би га зна'. Будеш ли слушала другога осим ње што ти рече, онда немој ни кретати. То ти велим сад још док смо ту, јер ти имадеш четри стрине, имач стричеве, браће незнам ни колико их има, а исто тако и цура. Ти будеш свачју рјеч купила и слушала, ти немереш бити самном, éси ли ме разум'ла? - Есам, вели она. Добро. Е, сад гази цјелац. Ђе је Маличка, а ђе Црни Поток. Кад примакли се ми кући, мати њу видила са прозора, па кад је угледа нако маљешку, моја ти мати брже у кревет, па се покрије преко главе. Није јој снаша по вољи. Евица пребаци јабуку преко куће, па у кућу. Таман ми сјели да ћемо нешто појести, кад ли санце пред кућу. Стари натоварио робу, и доша' за нама. Јо, кад су укућани викнули, ево робе, а моја мати одма подигла главу, па видила шкриње, е добра снаша саде. Јер снаша пуне шкриње наслагала. - Мама, ђе ћу ја робу, пита снаша. А јо снашо, имам ја празну шкрињу па мореш у њу. Па у ону шкрињу 45 плата, па пет шалова, па под мајеку, двије злаваце, па шал, па плату. Сад је мајки снаша по вољи, сад је добра. Касније прошло подоста времена, кад сам добио њен крсни лист, одем ја нашем попу, био је то неки Рус. Доша је баш на Велики петак. Ту се посље ручка са њим договорим у коју неђељу треба доћи на вјенчање. Кад смо пошли на вјенчање, повезем ја њему два метера дрва. Тако се онда плаћало. Ето, тако сам ја то обавио. записао: Бућан М. Бошко 15.02.1987, године у Црном Потоку казивао: Војновић Михајло - Мићан Сарац рођен 1908 године, из Црног Потока Погребни обичаји Кад болесник умре, неко од својте ставља му у десну руку упаљену востаницу да му дуси освијетли пут у рај.Заклапа му оци. Ако оци остану отворене, сматра се да це јос неко из куце убрзо умријети. Затим пкојника окупају и обуку, а онда му ставе на оцне капке металан новац, да се оци не би отвориле. Тај се новац даје првом слијепцу или просјаку који наидје. Купање се обавља зато да се са покојника сапере гријех. Дјеца и дјевојке се само умију јер су цисти од гријеха. Покојник се облаци у ново цркварско одијело, које се са стварима цува за смрт. Цесто старији људи зато сами одреде одијело. Најпространија соба у куци окити се сареницама, цилимима, копертама, пескирима и босиљком. На сред собе направи се од столова или дасака повисен лезај, прекрије се копертама и сареницама и на то се стави тијело покојника. Под главу му се ставља везен јастук у коме не смије бити перја, него трава или перусина. Не ставља се перје, јер се вјерује да зли духови позабадају перје по тијелу покојника и повукодлаце га. Недје се вјерује да це зивад поцркати ако се перје закопа са покојником. Зато се испод тијела покојника ставља струготина. Затим се тијело прекрије покровом, и са сваке се стране запали по једна свијеца, које горе све док је покојник у куци и носе се са њим до гроба. На прси покојника ставља се мали дрвени крстиц, који љубе они који долазе да се опросте од покојника и испрате га. Соба се кади тамјаном, прозори се дрзе затворени. Покојника стално цувају три до пет особа, које посебно пазе да у собу не удје неко зивинце, јер се вјерује да це се покојник врацати друзини у сну ако га прескоци нека зивотиња ( мацка и сл.) Бугарење ( нарицање) за покојником поциње цим он склопи оци и са малим прекидима траје све док се тијело не спусти у гроб.Тада престаје јер казу да не ваља узнемиравати мир покојника. За њим бугари родбина и понека зена из комсилука ако ј неког свог скоро сахранила па му тако саље поруке по овоме покојнику. Ни најстарији не памте да је овдје било плацених нарикаца, нити се на гробље носило јело и пице. Ријеци које се изговарају у бугарњи нико не уци нити писе. Ова запјевка доста лици на гусларску пјесму. Ријеци су врло цесто мисаоне и зависе од бистрине нарикаце. На Кордуну се све до 1959. године задрзале куцне задруге, дје није било тестамента, него се идеални дио покојниковог имања гаси у корист свих зивих у куци, па није могло бити замјерке око наслиједја. Зато је залост била искрена и није било разлога за дволицност. У бугарњи се набрајјау сви разлози због којих се зали, молба Богу за рајско насеље, али и клевета ономе ако се сматра да је неко крив за прерану смрт. Ту с ене стеди ни Бог ни цар. Бога се назива крвником ако је премлад умро, а цара злотвором и дусманом ако је погинуо границар на бојном пољу или од задобијених рана или болести.Бугарило је цесто и висе особа истовремено и свако је изговарао своје, не обазируци се на друге. Тако је та запјевка била слободна од саблона. Овдје наводим запјевку коју ми је казивала Павка Мускиња из Брезове Главе, како је бугарила њена свекрва за сеснаестгодисњом церком Смиљом кад је умрла од сусице: Ајој, Смиљо, јањесце моје миљено, Ајој, цвијете мајцин, прерано увели! Ајој, пробуди се, андјеле мој невини, Погледај јос једном јадну мајку, Погледај тузне другарице своје Које те цвијецем и сузама ките, Ајој, мјесто вјенца вјенцанога. Ајој, јање, прате те на пут са кога се нико не враца. Ајој, Смиљо, ово није моба зетелацка, Ајој на којој си лептир била, Ајој и пјесме заводила. Ајој, прераноси срп и преслицу испустила, Ајој, прије него си се свијета нагледала, Ајој , Бозе, дусмане сто сам ти толико скривила Да ми је премладу и зелену узе ? Ајој, засто јадној мајци срце извади И остави јој рану непреболну ? Ајој, да ми је јадној да полудим, Да не знам сто су сузе и јади, Ни црни барјак сто ми Смиљу у гроб воид, Дан е видим, ни ове јауке звона са цркве, Ајој, сто ми дусу непреболну кидају, да не цујем…. Кад у једној куци лези покојникна одру, нико у селу не иде у поје на рад докле се год куца види, него се нуде да помогну око сахране. Организацију посла узима неко од пријатеља или даљих родјака.Најблиза родбина тада не ради. Овај одредјује ко це правити сандуке и крстове, ко це копати раку. Те послове нико не одбија и не наплацују се. То се сматра обавезом и одбијање је гријех. Рок за сахрану је 36 сати, изузетно дузи кад се цека неко из далека. Руцак се нуди само друзини и мајсторима, а онима који копају раку носи се храна на гробље. За вецеру се спрема висе јела. Свестеник ријетко долази да покојника пред смрт исповиједа и прицесцује, али обавезно долази пред сахрану ради опијела у куци и пратње до гробља дје пјева погребне пјесме. Кад је сандук готов, тијело се ставља у њега и све скупа опет на одар и прекрива се покровома, али с ене затвара све до кретања из куце када се сандук закује и висе с ене отвара ( изузетно на гробљу на захтијев породице). Сандук из куце износе даљњи родјаци или најбољи пријатељи и кумови и кад прелазе куцни праг, три пута сандук спусте и подигну као послиједњи поздрав куцном прагу. Према кзивању Стеве Миљевица из Мале Врановине у праг се забијају три цавла кад се покојник изнесе из куце. Свијеца која је горјела код покојника износи се на гробље, а тегла са зитом у коме је свијеца стајала разбија се о праг, као симбол све стете од покојника уз ријеци : “Ниста собом не понсе осим своје подмотане руке”. Кад покојника дигну са одра и изнесу, родбина узима три хљеба и сједа на одар за будуци напредак куце. Покојника су носила по цетворица људи на носилима. Ако је гробље далеко, носаци се смјењују. Све до ослободјења покојници нису возени иако је у селу било добрих коња и кола. Говорило се да се не ваља или да је то послиједња услуга покојнику да га његови близи однесу на својим раменима. Изузетно се вози стар свестеник и претезак крст. Поредак погребне поворке је овакав : напред се носи мали крст на коме је пескир, затим црна црквена литија и мускарци иду у двореду. За мускарцима иде свестеник и црквењак, за њима сандук, а за сандуком родбина оба спола, а за њима зене и дјевојке у дворедима. Вијенаца није било. Родбина је носила упаљене свијеце, а остале зене букете цвијеца, а зими букете зимзелена, босиљка и гранцице смреке и оморике. Мускарци су исли гологлави, а зене у црнини и са црним марамама преко повезаца и рубаца. Пред улазом у гробље издвајале су се трудне зене и доиље и остајале би ту док се сахрана не обави. Казу да не би радјале глувоњему дјецу или остале без млијека. Стево Миљевиц из Велике Врановине прица да су труднице могле уци у гробље ако око руке завезу црвени конциц или крпицу, сто их је бранило од злих сила и урока. Поред раке спуста се сандук и свестеник пјева опјело, а затим говори о покојниковом зивоту и врлинама. И кад свестеник прелије сандук и отпјева посљедње Вјецнаја и памјат, он први баца саку земље на сандук, зазели му мир дуси и лаку земљу, онда то уцине и други. Спустање сандука у раку, обицно је попрацено потресним бугарењем. У цело се раке усадјује мали крст, око 70 цм висок, и на њега се стављају свијеце. Кад је хумка готова, по њој се полазу букети цвијецеа. Поред малог крста укопава се велики крст, од 4 до 8 метара висок, изрезбарен. На врх овога крста ставља се пескир који ту остаје док не иструли. На заститним дасцицама великог крста посебно су уоцљива три >прста<, окренута према земљи- знак тројице на руци- а треба да застите покојника, тј. Његову дусу од злих духова. На повратку с гробља сви укопници перу руке на првом потоку, а они који долазе на вецеру поново их перу пред куцом. Руке се не брису. Кад се руке перу код куце, негдје је обицај да се изнесе зар који се три пута пребаци у рукама, а негдје се угљеном нагараве руке. На вецеру долази родбина, мајстори и копаци раке, те позвани пријатељи и комсије. Када је вецера скувана, најприје се у посебне посуде, обицно из којих је покојник јео, одаспе свега по мало сто има за вецеру и ставља се за покојника недје у крају куце. За вецером се пије вино, али се не куца цасама, вец се само подизу уз ријеци: >За покој дусе која се представила<.Послије вецере се јос мало сједи, а на поласку се обицно казе: >Да Бог да се други пут у весељу видили<. Сутрадан се послије сахране све пере и цисти. Одјеца покојника се даје првом просјаку који наидје. Посудје из ког је покојник јео баци се у неку врзину. Звона са цркве звоне све вријеме кретања спровода, а осам дана послије сахране звоне свако јутро кратко. Зат о се црквењаку даје поклон у новцу, па царапе или косуља. Цетрдесет дана након сахране, даје се парастос у цркви и поклањају се свијеце, али се гроб не посјецује до првих задусница, кад се само упале свијце поред крста. О зимским задусницама редовно се пале востанице код куце и то толико комада колико је покојника друзина сјеца. Цита се молитва за покој њихових дуса. Гробља се на Кордуну нијесу уредјивала негос е само хумка одрзавала и крстови се мјењали. Стока није пустана на пасу у гробље, јер се вјеровало да је неопростив гријех узнемиравање покојника. Са гробља се није ниста крало. (Користен материјал из књиге "Народне пјесме, пословице и слике из зивота и обицаја Срба на Кордуну", аутора Станка Опацица-Цанице. Књигу је издала "Просвјета" Загреб, 1987 године) |
